Moja majka se rodila u Jugoslaviji, u zemlji koja više ne postoji. Volim svoje nasleđe, ali kako voleti to što više ne postoji? Na putu od Crne Gore do Bosne, dok prolazim pored jezera i planina, pročitam negde da nema pripadnosti bez ljubavi. Nema nedostatka ljubavi u ovim krajevima, iako često poprima svoj suprotni oblik. Međutim, pripadnost mi se čini kao teže pitanje. Volim ovu zajednicu ali ipak preispitujem kom njenom delu pripadam. Mnogo puta sam bio “drugi” na jugoslovenskim teritorijama, bilo po veri, jeziku ili imenu. Moje pripadanje bilo je uslovljeno, premda sam na njemu insistirao, možda iz inata. Pričam sa konobarima na njihovom dijalektu, recitujem stihove balada i pominjem imena gradova. Uprkos svim izazovima, pripadam. Ipak, to je pripadnost koja se daje oklevajući, kada su veze toliko jake da se ne mogu poreći.
Te veze su duboke. Deda mi je odrastao na Kosovu, a nana u Crnoj Gori. Boravište mi je u Beogradu i pasoš mi je srpski. Moj ujak živi u Sarajevu i drugovi su mi Sarajlije. Govorim ekavicu. Čitam ćirilicu. Govorim “bre“ i “merak“. Volim da blejim sa rajom. Imam rodbinu u Ljubljani i slušam Prljavo Kazalište. Ipak, u ovoj celini postoji fragmentacija; svaka grupa zahteva ekskluzivnost, odbacujući ostale. Ne mogu se pronaći ni u jednoj od njih pojedinačno. Gde mi prihvataju poreklo, ne prihvataju mi akcenat. Probao sam da menjam rečnik i izgovaranje, ali ne mogu da prihvatim jednu stvar a da ne odustanem od druge. Iz ovih razloga, taj etno-nacionalizam koji je doveo do tolikog prolivanja balkanske krvi po ovom tlu je za mene anatema. To je anatema za ljubav koju osećam.
Volim ovu zemlju, i podsetim se toga svakog puta kada posetim. Tokom mog poslednjeg putovanja na Kosovo, najbolji prijatelj mog ujaka me je prošetao preko mosta na Ibru i po Severnoj Mitrovici. Pričao mi je o njihovim avanturama u kasnim noćnim i sitnim jutarnjim satima i kako su se šalili sa mojom nanom. Bivši kolega mog oca me izveo na večeru sa njegovom porodicom u Prištini. Prisećao se kako su radili zajedno i kako su upoznali njihove supruge i nasmejao se kad sam ga pitao “ku po shkon?“. Osetio sam ljubav i od jednog i od drugog. Osetio sam ljubav od svog prijatelja koga najduže znam, uz koga sam rastao i na igralištu i na zabavi i koji me je vozio više puta nego što mogu da izbrojim (plakao je kada je prodao Golfa). Na mnogo načina dolazim iz porodične istorije ljubavi. Pre nekoliko godina, za vreme ručka, majka mi je ispričala da su moja pratetka i njen tada budući suprug bili jugoslavenski partizani. Bili su drugovi i delili su politička uverenja i veru u borbu protiv fašizma, ali su se u toj borbi i zavoleli. Bila je sudbina da su se sreli i zaljubili upravo u tim ratnim godinama, čak i pod tako teškim okolnostima. Kao što njima nije bilo moguće da razdvoje svoju borbu od svoje ljubavi, tako je i meni nemoguće da razdvojim svoju ljubav od svog nasleđa. Njihova priča me je naučila da ljubav ne mora stajati nasuprot borbi; ponekad se upravo u borbi pronađe. Volim Boška i Admiru. Agima i Zorana. Vedrana i Zlatana. Volim ideju Jugoslavije. Možda je zato toliko bolno.
Svaka porodica nosi ovaj bol, i on se uvek rađa iz ljubavi. Kod nas nije drugačije. Naša porodica, kao i sve ostale, je mnogo izgubila tokom ratova. Imamo različitih članova porodice iz različitih sredina, i čuo sam puno ratnih priča. Neki su umrli. Neki su preživeli. Neki nešto između. Deda mi pripada onima koji žive. Hvala Bogu na tome, jer me odgajao i naučio da gubitak nikad nije kraj. Znam da on uvek nastavlja napred. Znam da ima prijatelje od „Vardara do Triglava“. Znam da je imao izazova. Znam da je dobar sa komšijama, i znam da svake godine putuje dugo da bi obišao grobove svojih voljenih. Znam da mu je teško. Znam da ga boli. Znam da je pun ljubavi.
Iz ljubavi moga oca u ovom komplikovanom delu sveta sam se ja rodio. On potiče iz Sudana i verovatno je prvi crnac koga su neki ljudi u bivšoj Jugoslaviji videli. Moji roditelji su se verili u Herceg Novom. Začet sam u Prištini. Kroz gore i obale Jadrana, moj otac je često viđen kao stranac u ovim krajevima. On nije ni malo stranac kad je na roštilju i mlađi rođak jurne da ga pozdravi. On nije stranac kada ćaska sa prodavačicom prodavnice na uglu zgrade. On nije stranac kad voli moju majku – upravo to ga čini najmanje stranim ovim krajevima. I ja, takođe, sam često gledan kao stranac. Ponekad rasa govori brže nego što mi možemo, i ipak ako sam dobio poljupce, poklone, i osmehe, uvek se to desilo nakon što sam progovorio. Kupujući smoki u supermarketu u Kotoru, pitam ženu na kasi pored “Cash Only” znaka ako mogu da platim karticom.
“Naravno”, ona odgovori. “Mislila sam da si neki Afrikanac”.
“Baba mi je iz Berana”.
“Zato si tako vaspitan”, pohvali me.
“To je najbitnija stvar, gospođo”.
Verujem da bi voleo drugog, moraš, na nekakav način, videti sebe u njima. Iz tog razloga, uvek sam mislio da je ironično da kad neko opisuje jugoslavenski jezik ili osobu, uvek kažu da je “naš”. To je redak primer gde semantika isključenja postaje inkluzivna i može biti korisna u mnogim situacijama. Tokom mojih magistarskih studija, sprijateljio sam se sa jednim hrvatskim dečkom koji me je jednog dana pozvao da upoznam njegovu baku iz Dalmacije. Imala je preko 70 godina i putovala je do Sjedinjenih Država, a onda i do Kembridža, u Masačusetsu, da ga poseti. Rekao joj je da studira sa srbijanskim dečkom i pozvao me je da je upoznam. Nije očekivala da ću moći da komuniciram i bila je prilično iznenađena kada sam je pozdravio ispred univerzitetskog kampusa. “Govoriš baš dobro hrva-”, počela je da kaže. Dok je zastajala, zavladala je nezgodna tišina, nakon čega je moj kolega krenuo da kaže svojoj baki da „on govori srps-“. Prekinuo sam ga. „Govorim naš, gospođo“. Čuje se olakšani smeh kao da se tek tada vidimo. „To je to, sve je to isto“, odgovori, i posle veoma ozbiljnog pogleda, doda: „Nije lako, znaš, izgubila sam muža za vreme rata“. Do dan danas, ponosim se time što sam rekao “naš“.
„Naše“ je mnogo prirodniji koncept od „njihovog“ i zato je etno-nacionalizam tako neprirodan. Kako kaže jugoslovenski nobelovac Ivo Andrić, “u pesmi se čovek seća samo onoga što voli“. Ja nikad nisam sreo ni jednu osobu, etno-nacionalistu ili ne, ko ne zapeva „proljeće na moje rame slijeće“ kad Đurđevdan od Bijelog Dugmeta počne da svira. Volimo iste pesme i ajvar nam je isti u svim svojim nijansama crvene. Crkva Sv. Marka i Begova Džamija i Gospa od Škrpjela su sve divne i osećam ljubav za sve tri. Nosim ljubav prema jednom bračnom paru iz Slovenije. On, jedan od mojih najboljih prijatelja, na koga uvek mogu da računam, isto priča o zemlji koju nikad nije znao. Ipak, kao dva mladića koji bi pre četrdeset godina bili zemljaci, našli smo se udaljeni preko okeana od te nekada ujedinjene zemlje, pili rakiju sa Markom i jeli ćevape sa Dženanom i slavili Uskrs sa Anom i igrali tenis sa Dariom (čak smo i razgovarali sa Bajagom dok puši cigaru). Mnogo ljubavi se može naći u ovim krajevima.
Svim ovim želim da kažem da verujem da je ljubav za “naše“, a ne mržnja za “njihovo“, pokretač da ovaj region ponovo napreduje. Svi su postojali za vreme rata, ali ne znači da naše postojanje mora biti rat. Kao što Zabranjeno Pušenje peva, ljudi moraju da ,,stave ljubav ispred zastava“. Ipak je moguće. Nedavno sam bio na severu Kosova, i otišao sam sa prijateljem da jedemo u ćevabdžinici. U malom gradu se svi znaju i pozdravljaju. Nakon što smo ušli i naručili, ušao je čovek i po običaju smo mu se obratili: ,,Zdravo, kako ste?“. ,,Kako mogu da budem?“, odgovorio je. ,,Preživeo sam tri rata“. Oni koji znaju ćevabdžinice znaju da su to većinom male prostorije, i u tom trenutku je miris alkohola sa ovog čoveka bio jači od miris roštilja. Onda je pogledao u mene. ,,Ovi stranci su nam sve uzeli, uvek se mešaju. Gledaj koliko ih ima“. Probao sam da odgovorim ali me nije čuo ili nije hteo, i tokom obroka je nastavio sa svojim komentarima. Nakon što smo završili i platili, krenuli smo prema autu, a on je krenuo za nama. Dok je moj prijatelj probao da smiri situaciju, čovek mi se približio i pitao direktno: ,,Ko si ti? Čiji si ti?“. Odgovorio sam navodeći devojačko prezime svoje mame, isto prezime od mog dede i od njegovog brata koji je umro par meseci pre ovog događaja. Čovek me pogledao i na šokiran način je pokazao prstom u pravcu kuće mog deda-strica i samo ponovio prezime. Ja klimnem glavom. ,,Znao sam ga“, on kaže, ,,bio sam mu na sahrani“. Onda, suprotno svim rečima koje je izgovorio i stavu koji je na početku pokazao, ovaj nepoznati čovek me zagrli i poljubi tri puta. Ljubi bližnjeg svog.
Ipak, nije sve ovo uvek lako. Želim ovde da priznam prepreke koje moramo da prevaziđemo da bi dostigli nekakav mir. Moramo širiti ljubav ali je teško voleti dok patiš, dok ti železničke stanice padaju na glavu, dok ti policajci traže mito i ne možeš priuštiti dovoljno za hleb i politika sve pretvori u kriminal. Osoba oseti bol kad ima demokratiju, ali ništa u džepu. Teško je voleti u tom trenutku, i, kada se suočiš sa svim što je izgubljeno, nemoguće je zadržati suze. Teku mi suze u muzeju za Decu Rata u Prištini. Teku mi suze za Srebrenicu i Vukovar. Teku mi suze zbog Oluje koja je pokrenuta u Krajini i Bihaću i zbog oluje koja pokriva zemlje mog naroda. Teku mi suze za Boška i Admiru. Teku mi suze za Rome. Teku mi suze dok pišem ovo. Teku mi suze iz ljubavi i iz patnje i iz znanja da su ista stvar.
Tražeći utehu, okrećem se, kao po običaju, ka Đorđu Balaševiću, jednom od mojih najdražih umetnika. Balašević́ je pevao o romansi, pravdi i nadi i to je činio u Skoplju, Nišu, Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Splitu. Izgleda da je čak i on prolio te suze. U pesmi ,,Samo da rata ne bude“, moli se za tu istu stvar za koju su se mnogo bića pre njega molila. Njegove reči su natopljene bolom prošlosti. Suprotno njegovoj molitvi, mora su nas potopila. Gromovi su poludeli. Vulkani su se probudili. Ratovi su nas rasturili. Đole moj, bilo je rata. Jugoslavijo moja, bilo je rata. Ljudi moji, bilo je rata. Neka bude i ljubavi.
Sva navedna imena u ovom članku su promenjena iz razloga privatnosti uz izuzetak Bajage i Đorđe Balaševića. Muzika se ne menja.
Piše: Anas Adam